ZA PRIJATELJSTVO
Drugi sezonski koncert obeležava omaž jednom velikom filharmonijskom prijateljstvu. Jedna od naših najsjajnijih zvezda koja osvetljava svetska muzička neba – Nemanja Radulović. Nemanja svira jedno od najzahtevnijih dela u literaturi namenjenoj njegovom instrumentu, Betovenov Violinski koncert. Drugi deo je rezervisan za Malerov simfonijski prvenac, koji nosi podnaslov Titan. On muzički opisuje istoimeno delo Žan-Pola Rihtera, u kome glavni lik teži ka strastvenom, plemenitom i herojskom životu – idealima sa kojima se kompozitor u velikoj meri identifikovao.
Koncert za violinu i orkestar u De-duru op. 61 Ludviga van Betovena (1770-1827) nastao je 1906. godine i pripada kompozitorovom srednjem stvaralačkom periodu. Delo je posvećeno Francu Klementu, vodećem violinisti tog vremena, a izvedeno je na dobrotvornom koncertu održanom u njegovu korist. Koncert je premijerno izveden 23. decembra 1806. godine u Beču. Prema priči, Betoven je toliko kasnio s pisanjem solo deonice da je Klement tokom velikog dela izvođenja mora da čita s lista. Kako bi izrazio svoje nezadovoljstvo, prekinuo je koncert i između drugog i trećeg stava izveo solističku kompoziciju, svirajući na jednoj žici violine koje je pritom bila okrenuta naopako. Betovenov koncert tako nije doživeo uspeh i u narednim decenijama je izveden svega nekoliko puta. Na svetski koncertni repertoar ga je tek nakon Betovenove smrti, 1840-ih godina, vratio dvanaestogodišnji violinista Jozef Joakim koji je delo svirao pod dirigentskom palicom Feliksa Mendelsona. Danas se ubraja među najznačajnija ostvarenja koncertnog repertoara namenjenog violini.
Jedini koncert za violinu i orkestar Betoven je napisao u standardnoj trostavačnoj formi. Izuzetno opsežan prvi stav, sasvim neuobičajeno, započinje sa pet udaraca timpana, koji postaju ritmička podloga i lirske, pastoralne druge teme. Drugi stav Larghetto prozračne orkestracije predstavlja lirsko središte simfonije komponovano u formi teme sa varijacijama. Solistička kadenca nas vodi direktno u finale u formi ronda sa temom lovačkog karaktera, više primerene zvuku horne nego violine. Nakon smenjivanja soliste i orkestra delo zaokružuje veličanstvena koda.
Snažno oslonjeno na simfonijsku tradiciju Betovena i Bruknera, prvo simfonijsko ostvarenje Gustava Malera (1860-1911) iscrtalo je jasne karakteristike njegovog simfonijskog stila. Prva simfonija je komponovana 1887-1888. godine, dok je Maler radio na mestu drugog dirigenta u Lajpciškoj operi. Premijera, koja je usledila u Budimpešti 1889. godine, rezultirala je lošim prijemom publike i razočaranjem kompozitora. Do 1907. godine, Maler je četiri puta redigovao partituru. Prvobitna petostavačna forma simfonije tematski je bila podeljena na dva dela, sa tri stava u jednom delu i dva u drugom. Za naredna izvođenja u Hamburgu (1893) i Vajmaru (1894), delu je dodao podnaslov Titan – tonska poema u formi simfonije (Titan potiče od dela Žana Pola kojim je Maler bio inspirisan), kao i programske podnaslove stavova, koje je na kraju odbacio. Konačna verzija je četvorostavačna, jer je stav Blumine, koji se nekada nalazio između prvog i drugog stava, izbačen. Otkrio ga je tek 1966. godine Donald Mičel, a godinu dana kasnije je Bendžamin Britn dirigovao prvim izvođenjem integralne verzije simfonije. Razlog za uklanjanje ovog stava nije do kraja jasan, ali je pretpostavka da je ipak podlegao komentarima kritičara koji su ovaj stav nazivali sentimentalnim i trivijalnim.
Prva simfonija započinje hronološki niz od četiri simfonije Čudesnog roga, tematski i emocionalno inspirisane antologijom nemačkih narodnih pesama Dečakov čudesni rog. Pored mnoštva originalnih tema, Maler koristi i dve pesme iz ciklusa Pesme putnika i Dečakov čudesni rog, koje u prvom i trećem stavu ukršta sa novim materijalima.
Danica Maksimović